Зашто смо сиромашни?

Због ратних разарања:

Рат је нанио огромне штете производним и инфраструктурним капацитетима, прекинуо трговачке везе и економске реформе. Као резултат рата БиХ је од земље у развоју (у оквиру бивише СФРЈ), у европским оквирима, постала сиромашна земља, а и након 15 година од престанка рата, ситуација се није много измијенила ради незаинтересованости владајућих структура.

Због споре реализације реформи:

У посљератном периоду у фокусу свих влада била су питања у вези с имплементацијом Даyтонског споразума. Међутим, ради непостојања политичке сагласности каснила је реализација неопходних реформи за опоравак економије, а тиме и заповећање запослености.

Због незапослености:

Незапосленост, која је посебно присутна међу млађом популацијом, један је од најзначајнијих узрока сиромаштва у БиХ. Незапослени нису већи дио укупног броја сиромашних, зато што многи живе у домаћинствима у којима је једно или више особа запослено. Влада и неповјерење према тржишту рада, јер се непотизам, мито, корупција и сексизам често спомињу као битни разлози незапослености.

Због кршења људских права:

Као што је напријед наведено, кршење људских права, посебно у случајевима повратничке и ромске популације, утиче на степен сиромаштва.

Присутне су етничке дискриминације, тешкоће око поврата властите имовине, угрожавање личне сигурности или онемогућавање повратка у предратно мјесто становања и на предратно радно мјесто, као и опћенита немогућност налажења запослења, посебно у јавном сектору.

Отежано је стицање образовања, кориштење здравствених и социјалних услуга или учешће на тржишту рада.

Због лошег система социјалне заштите:

У увјетима непостојања/мањка/ недостатка фискалних прихода, постојећи систем социјалне заштите није у могућности да збрине велики број сиромашних.

Присутна је дискриминација у остваривању права тако да су примања војних инвалида знатно већа и редовнија у односу на друге категорије особа са инвалидитетом.

У послијератним увјетима провођење социјалне политике, при чему се политика утврђује на једном нивоу (ентитета), а проводи на другом нивоу (у кантонима или опћинама), битно отежава адекватно пружање помоћи. Специфичан проблем су рубне општине, поготово у РС и у Босанско-Подрињском кантону, од којих су многе настале подјелом предратних општина. Те општине често немају ни најосновнију физичку инфраструктуру, а далеко су од могућности да организирају социјалну помоћ и збрињавање сиромашних.

Коначно, не постоји адекватна контрола у додјели права на социјалну заштиту. То упућује на закључак да је потребно извршити ревизију до сада додијељених права на социјалну заштиту. Социјална примања су значајан чинилац у смањењу сиромаштва. Сваки пети становник је у неком виду прималац социјалне помоћи.

Многа домаћинства у БиХ примају неки вид помоћи, али је мање од половине сиромашних домаћинстава укључено у те програме. У успоредби с другим земљама региона, социјална помоћ у БиХ је неравномјерно распоређена између угрожених група и има ограничен учинак на смањење генералног нивоа сиромаштва у земљи. Као што је претходно наведено, постојећи систем социјалне заштите фаворизира једну групу у односу на другу, тако да укупна социјална давања нису равномјерно распоређена за све који за њима имају потребу. Стварно угроженим групама, та социјална давања представљају брану од пада у сиромаштво.

Посебно је специфично питање материјалне помоћи које владе оба ентитета пружају по основу борачко-инвалидске заштите.

Насупрот увријеженом мишљењу у јавности, анализа података прикупљених у току Анкете о испитивању животног стандарда (ЛСМС), показала је да се борачко-инвалидска популација суочава са знатно нижим ризиком од пада у сиромаштво у односу на просјек становништва у БиХ.

То се може објаснити већом осјетљивошћу влада према овој категорији због њихове могућности да далеко ефектније утичу на јавно мјење у односу, на друге категорије сиромашних.

Тако нпр. у ФБиХ издваја се 13 пута више, а у РС два пута више на помоћ по основу борачко-инвалидске заштите него на дјечију заштиту. Социјална примања по основу борачкоинвалидске заштите стварају велико оптерећење за ентитетске буџете и ограничавају могућ ности помагања другим угроженим категоријама становништва. Поред тога, у оба ентитета усмјерава се значајно додатно финансирање за ове категорије са нижих нивоа власти. Међутим, уочено је да најтежи инвалиди нису адекватно заштићени (преко 50% инвалидитета), док се помоћ даје великом броју оних који су способни за рад.

Чињеница да положај корисника социјалне помоћи није још гори може се објаснити другим видовима помоћи које примају.

Присутни су и други облици стратегије преживљавања: велик дио сиромашних ослања се на помоћ породице и родбине, а велики број њих такођер има приступ обрадивој земљи. Финансијска подршка из иноземства је такођер важно средство замјене или допуњавања социјалне помоћи.

Због неквалитетног система образовања:

Квалитет образовања непосредно утиче на могућност запошљавања, а тиме и на могућност смањења сиромаштва. Систем образовања у БиХ треба реформирати како би адекватније одговорио савременим потребама тржишта рада, што би знатније утјецало на повећање запослености и смањење сиромаштва. (напомена: На састанку Вијећа за спроведбу мира у Бриселу 2002.г. потписана је Реформа образовања у БиХ документ који су потписале и прихватиле све образовне власти у БиХ) Истовремено је потребно осигурати већу доступност што већем нивоу образовања за сиромашне.

Због опће корупције:

Корупција која је присутна у БиХ, посебно погађа сиромашне, било да се ради о посјети љекару, остваривању права на неки облик социјалне помоћи, прибављању докумената, образовању, поврату имовине или запослењу Расељене особе, стари, рурално становништво и незапослени често су присиљени да плаћају услуге, будући да немају канале комуникације, који би им омогућили да их добију на други начин.

Због немогућности утицаја на институције система:

Недостатак утицаја на институције система је истовремено и посљедица и узрок сиромаштва. Сиромашни углавном немају, или не познају начин комуницирања са институцијама које доносе одлуке и располажу ресурсима. То им умањује могућности да прекину зачарани круг сиромаштва и судјелују у формулирању политике и мјера, које би биле прилагођене њиховим потребама.

Приоритетне активности за смањење сиромаштва

Да би се овај циљ остварио бит ће потребно провести низ реформи и мјера, које су детаљније разрађене у даљем тексту.

Средњорочне развојне стратегије БиХ:

• осигурати раст БДП-а (Бруто друштвени производ) и уједначен економски развој цијеле земље,
• провести фискалну реформу, ради ефикаснијег прикупљања јавних прихода и веће помоћи сиромашним,
• убрзати раст приватног сектора, у циљу повећања запослености, и већег прилива средстава у пензионе фондове као једног од најефикаснијих начина за смањење сиромаштва,
• успоставити адекватан систем социјалне заштите, који ће осигурати минимум социјалних права и
• равномјернију расподјелу социјалне помоћи за све сиромашне категорије у земљи,
• смањити корупцију, која највише погађа сиромашне,
• смањити ниво сиве економије, што ће у највећем дијелу водити повећању пензија и смањењу сиромаштва међу старијом популацијом,
• осигурати заштиту људских права, која су гарантована постојећим правним оквиром и потписаним међународним споразумима; осигурати провођење одлуке о конститутивности народа, што ће осигурати већу интеграцију повратничке и ромске популације у друштво и водити смањењу сиромаштва међу њима,
• досљедно спроводити Закон БиХ о равноправности сполова, што ће умањити утицај овог фактора на степен сиромаштва,
• провести реформу образовног система, осигурати ваннаставне облике образовања и учинити га доступним особама са ниским степеном образовања, које је најчешћи разлог њиховог сиромаштва,
• успоставити редовне консултације институција власти на свим нивоима са цивилним друштвом, те
• осигурати веће учешће невладних организација у реализирању програма социјалне заштите.

Izvor: www.dep.ba/dwnld/Pregled%20siromastva