Радио 202 је наш јавни сервис

Екипи са 202, нашег 202 ће требати подршка, спремимо се пружити је када затреба, ако затреба.

Борити се за Радио 202 није борба само за радио станицу. Изгубимо ли и ову битку, изгубимо ли и ове људе, моћи ћемо слободно реци “Нисмо их ни заслужили!”

Када за неколико мјесеци будемо пролазили фрекфенцијама радио пријемника, на 93.1 нећемо пронаћи нити глас, нити музику, нити ријеч другачију од других. Другачији…то је главна карактеристика Радија 202. Данас бити другачији кошта, можда и превише за екипу ентузијаста који искључиво из љубави према радију чине немогуће.

Радити нешто из љубави се код нас сматра или наивношћу или глупошћу или се у тај мотив уопште/уопће ни не вјерује. Радије прибјегавамо неким параноичним објашњењима која оправдавају нашу неспремност на исто. Када још к томе то радите добро е тек онда нешто није у реду и треба да вас нема.

Свједоци смо ових дана једног подмуклог и прорачунатог покушаја гашења Радија 202.

Нико није невин па ни сама екипа са 202-ке. Са једне стране они који су за радио 202 а који очигледно нису знали ста се иза брда ваља, а са друге стране они који су искористили 202-у као одскочну даску и по одласку са исте прешутили знајући све сто први нису знали. БХРТ је “мајка” али више личи на маћеху а тај однос према дјетету нам није непознат уопште/уопће, на тај начин се у овој земљи третирају сва добра дјеца.

Непознавање закона и тога “што се иза брда ваља” не помаже никоме и у праву не може бити оправдање. Све је по закону, по ко зна који пут.

Ипак, очигледно је да га се третира као вишак, сметњу па једино закон и помаже. Поред тога што можемо рећи да је ово покушај наплаћивања високе цијене слободе мисли, очигледно је и да се покушава опрати руке од било какве одговорности а то поготово важи за бивше запосленике ове станице као и оне који су се попоели даље у “Сивом дому”. Сви су одједном изненађени, нико није могао нити предпоставити нити је желио да се деси гашење радија. Да ли је ово могуће? Мислимо да није.

Закон донесен на нивоу државе се је имао примјенити на федералном нивоу. Резултат ће бити гашење Радија 202. И заиста хоће, ако то дозволимо.

Могућности постоје, спомиње се друга фрекфенција БХР тј БХР2, спомиње се “усвајање” овог одједном нежељеног дјетета од стране Града, Кантона.

Шта год се покаже могућим рјешењем оно неће доћи тек тако. Сјетимо се дешавања везаних за тужиоце и новинаре који су били у животној опасности због случаја “Гаши и остали”, мислим да се тако звао. Тада је на митингу подршке дошло око 300 људи, од око 500 000 житеља Сарајева, и од око 4 милиона колико нас живи у БиХ.

Свима је драго што ти људи носе главе у торбама за нас али “Раде то јер им је то посао, шта га ја имам подржавати”, биле су ријечи већине оних који нису дошли подржати подржати те храбре људе. За надати се је да се то неће десити поновно уколико се покаже да је подршка потребна, неопходна.

Сада се чека, чека се да се спусти прашина и отворе видици, укаже реално оствариво рјешење. Времена нема.
Ово се није смјело десити, ствари се раде у задњи час али се раде.

Екипи са 202, нашег 202 ће требати подршка, спремимо се пружити је када затреба, ако затреба.

Борити се за Радио 202 није борба само за радио станицу. Изгубимо ли и ову битку, изгубимо ли и ове људе, моћи ћемо слободно реци “Нисмо их ни заслужили!”