2009. године је Влада Федерације БиХ утврдила, и у парламентарну процедуру по хитном поступку упутила, Приједлог Закона о ревизији права корисника из области борачко-инвалидске заштите. Недуго затим Представнички дом Парламента ФБиХ на ванредној сједници је једногласно подржао захтјеве добитника највиших ратних признања, који су тада два дана протестовали пред Владом и Парламентом ФБиХ.

Према оцјени Премијера, чланови Представничког дома Парламента ФБиХ изгласали су закључке који “нису проводиви и угрожавају аранжман с ММФ-ом вриједан 1,2 милијарде ЕУР-а.”

“Морамо донијети привремене мјере које ће нам омогучити да станемо на ноге. Морамо направити уштеде, усвојити реформске законе, припремити буџет за 2010. годину, како бисмо у 2011. години имали развојни буџет”, истакао је Мујезиновић, који се тада налазио у Истанбулу, на засједању ММФ-а и Свјетске банке.

Умјесто одговорних који се не могу досјетити адекватних и учинковитих мјера, удружење „Акција Грађана” нуди једно од бројних расположивих рјешења за уштеде.

Треба само смањити привилегије и ничим заслужени луксуз који уживају наши “високопродуктивни” функционери на свим разинама власти, јер управо је ту и највећи одлив буџетског новца. Зато нудимо Парламенту ФБиХ на разматрање Приједлог Закона о ревизији привилегија које користе функционери у ФБИХ. Овим Законом се уређују услови, начин и поступак вршења ревизије свих функционера у Федерацији БиХ који користе јавне привилегије по закону и навикама затеченим у службеној пракси. Закон је упућен у парламентарну процедуру по хитном поступку у исто вријеме када је Парламент ФБиХ разматрао и приједлог „Закона о ревизији корисника права из области бранилачко-инвалидске заштите” с намјером да Парламент ФБиХ искористи одличну прилику да, разматрајући два закона о ревизији (ревизији права бораца и ревизији привилегија функционера), примјени једнаке принципе ревизије на сиромашне и на богате припаднике нашег друштва.

Тако би се у предизборној години избјегле неугодне посљедице спознаје да само сиромашни плаћају цијену закључења аранжамана са ММФ-ом.

Прочитајте приједлог који доносимо у наставцима.

Не замјерите што је приложени Приједлог Закона написан стилом којим желимо инспирисати парламентарце да барем неко вријеме размишљају како се један мали проценат становништва абнормално обогатио у задњих 18 година, а с друге стране стоји непрегледна маса од неколико стотина хиљада незапослених лица у најпродуктивнијим животним годинама, којима се манипулише срамним уплатницама од 100 – 200 КМ, а који ће уз овакву власт остати незапослени у недоглед.

Редакција

Подијели / Запамти

Јосепх Стиглитз, професор економије на америчком Свеучилишту Станфорд, бивши савјетник предсједничког вијећа Билла Цлинтона и бивши предсједник Свјетске банке (WБ) одлучио је 2002.г, проговорити како мегамоћне западне банке и Међународни монетарни фонд (ММФ) у својим тајним документима планирају и хладнокрвно уништавају привреде, те изазивају социјалне немире у многим сиромашним и транзицијским зем-љама диљем свијета којима “помажу”.

Те двије моћне банкарске институције заступају у свијету себичне интересе америчког новчаног капитала, а у јавности се представљају под привлачном кринком као добронамјерне установе чији је циљ:

• давање новчане помоћи (кредита) за отварање нових радних мјеста те
• промицање господарског напретка у мање развијеним и неразвијеним државама у свијету.

Према професору Стиглитзу њихов перфидно смишљен сценариј је сљедећи:

• прво се сними и детаљно анализира привредно и политичко стање сваке државе која од њих затражи финансијску помоћ за свој развитак или опстанак;
• након тога Свјетска банка влади те државе доставља типизирани програм привредне “реформе”, који у зацртаној “стратегији помоћ и” садржи четири обавезна корака.

И. Први корак: приватизација

Прво што влада државе будућег дужника треба неодложно да проведе је приватизација привреде, а посебно великих јавних и кључних индустријских предузећа која обављају трансфер роба и услуга, те чине кичму привреде сваке земље (производња, транспорт и дистрибуција плина, производња нафте и нафтних деривата, рударство, телекомуникације, електропривреда, жељезница, водопривреда и водоопскрба, велике банке и осигуравајуће куће итд.). Умјесто да се аргументирано успротиве том императивном захтјеву за брзоплетом и нетранспарентном продајом јавних подузећа, која се, због посљедица које неминовно слиједе, у неку руку може сматрати привредном велеиздајом државе, владе у многим презадуженим транзицијским земљама пожуриле су њихову распродају приказујући то тенденциозно јавности као један од кључних корака у реструктурирању привреде.

Да би ушуткали трезвене критичаре који имају храбрости јавно проговорити против државних бирократа и свјетских моћника, представници владе, у недостатку увјерљивих стручних аргумената којима би то оправдали, гласно се позивају на императивне захтјеве Свјетске банке као једини алиби.

“Можете видјети како им се рашире очи на могућу провизију ако се у процјени вриједности имовине великих јавних и кључних индустријских предузећа скине неколико стотина или десетина милиона марака” каже отворено огорчени професор Стиглитз.

Тим судбоносним кораком се приватни страни капитал и његова контрола увуку у саме темеље привредног функционирања земље дужника, не остављајући влади било какву могућност заштите својих ресурса, привреде и грађана од злоупотребе страних корпорација којима је једини циљ брзо остварење профита по сваку цијену.

ИИ. Други корак: либерализација

Након кампањски проведене хаотичне, јефтине и нетранспарентне приватизације (распродаје) јавног сектора, обавезно слиједи доношење законске регулативе о либерализацији тржишног капитала. Тај потез, теоретски посматрано, омогућује страном инвестицијском капиталу несметан “улазак и излазак” из земље. Притом, како показује искуство, у земљу-дужника, улази релативно мало здравог капитала, али много више расположивог домаћег капитала на “законит” начин несметано масовно излази из земље.

Тај процес безобзирног извлачења капитала из земље-дужника је у економији познат под именом ” круг врућег новца”. Новац или, тачније речено, пљачкашки капитал вјешто бачен попут парангала улази у земљу-дужника првенствено ради шпекулације некретнинама и валутом, а затим, попут плашљиве дивљачи, бјежи главом без обзира већ на први знак надолазећ их невоља које би могле било како угрозити његову сигурност.

Након тог вјешто инсценираног бијега капитала ММФ обавезно тражи од владе темељито оперушане земље-дужника да одмах драстично повећа каматне стопе на енормне двознаменкасте износе који могу досећи 30, 50 или чак 80% да би се удобровољило и привукло велике свјетске шпекуланте на дјеломични поврат исисаног државног капитала.

“Резултат таквог потеза владе, која најчешће нема другог излаза, је предвидљив.” каже професор Стиглитз.

Астрономске каматне стопе, дакако, брзо привуку одбјегли капитал, док с друге стране оне систематски разарају преосталу индустријску производњу, и дефинитивно исушују националну ризницу земље-жртве.

ИИИ. Трећи корак: тржишно одређивање цијена

Након тога Међународни монетарни фонд земљу-жртву, која је већ посве исцрпљена и налази се готово на издисају, хладнокрвно увлачи у трећи корак такозвано “тржишно одређивање цијена”.

То је само уљепшан израз за драматично дизање цијена хране, енергената, воде, телекомуникацијских и осталих комуналних услуга, што има за посљедицу пораст свих осталих цијена.

То начело, дакако, не вриједи за цијену рада (плаће), и пензије које се истовремено настоји што је више могуће ограничити и смањити.

Тиме се драстично руши већ ионако низак животни стандард већ готово посве осиромашеног и разноврсним кредитима презадуженог становништва, те осјетно подижу пословни трошкови и смањује конкурентност у већ добрано посусталој и проријеђеној привреди земље-жртве.

Убрзо након тога, према већ добро уиграном сценарију, слиједи завршни четврти корак.

ИВ. Четврти корак: ММФ-ов потез

Тим протестом је земља-жртва дословце бачена “на кољена” и “де фацто” се налази пред посвемашњим привредним колапсом. У тим крајње драматичним околностима ММФ из ње вампирском хладнокрвношћу исисава и посљедње капи крви.

Програмирано појачава ” ватру” и подиже социјалну температуру док напокон цијели господарски “котао” земље-жртве не експлодира, чиме је отворено само предворје пакла.

Еклатантан примјер за то је Индонезија 1998. године којој је ММФ безобзирно укинуо субвенције за храну и гориво за сиромашно становништво, након чега су посвуда букнули жестоки протести и немири.

У том погледу је такођер веома поучан и примјер Боливије у којој су 2001. године избили велики немири у градовима због драстичног повећања цијене “воде” након приватизације тамошњих водоопскрбних подузећа.

Вјешто програмирани и прецизно темпирани ММФ-ови протести, као својеврстан знак узбуне, узрокују нови масован бијег капитала из земље-жртве, а неријетко доводе и до стечаја владе која више није у могућности контролирати та драматична привредна кретања. Тај вјешто испрограмиран привредни палеж има, наравно, и своју свијетлу страну. Дакако, само за безобзирне стране власнике капитала.

У таквој безизлазној каотичној ситуацији, која заправо представља програмирани неред, они могу по смијешно ниским цијенама откупити преосталу имовину земље-жртве у паничној распродаји.

По том перфидном пљачкашком обрасцу је у посљедњим десетљећима у Трећем свијету створено много посве осиромашених земаља-губитница чије становништво живи испод или, у најбољем случају, на самом рубу биједе. При томе су једини побједници увијек биле само мегамоћне западне банке и мултинационалне корпорације које у бездушном глобалном лову за ресурсима и профитом ни пред чим не презају.

Према мишљењу професора Стиглитза у плановима ММФ-а и Свјетске банке понајвише забрињавају двије битне ствари:

• да се они доносе у тајности те да их увијек води апсолутистичка профитна идеологија којој је страна свака хуманост и алтруизам. Уз то, они никад нису отворени за стручну расправу и примједбе те су тако разрађени да програмирано урушавају привреду и демокрацију у земљи-дужнику која их некритички примјењује;
• да, у правилу, нису успјешни за земљу дужника!

Постоји ли који свијетли примјер да је нека земља-дужник избјегла такву несретну судбину?
“Да – каже професор Стиглитз – Боцвана и Сомалија!”
Како им је то пошло за руком?
“Одлучно су рекли манагерима ММФ-а и Свјетске банке да се спакирају и оду кући” одговорио је новинарима професор Стиглитз.

• Да ли сте међу овим тврдњама препознали и “нашу” државу..?
• Да ли Вам је јасно куда нас ова “дужничка” политика и влада води.?
• Да ли можете вјеровати да нам то раде НАШИ људи у политици, а нама причају бајке!
• У што ће се наши велики патриоти клети, када остану без државе, јер ова власт тако и ради да држава траје само док су они на врху!?
• За дугове које ће наша унучад враћати ЊИХ НИЈЕ БРИГА!

Извор: novapolitika.blog.hr

Подијели / Запамти

Према тим подацима, Влада Федерације, владе свих 10 кантона и владе свих општина у Федерацији БиХ, од 2006. до 2008. остварују јавне приходе са значајним годишњим повећ ањима.

Подаци који су се слијевали у Управу за индиректно опорезивање БиХ, указују да је буџет ФБиХ, десет кантона и буџет општина из ФБиХ имао укупне приходе од 3,3 милијарде КМ у 2006. години, па 3,7 млијарди КМ у 2007. и 3,9 милијарди КМ у 2008. години.

Просјечно годишње повећање јавних прихода ФБиХ у периоду 2006.-2008. године износи 12,33%, а укупо повећање прихода у 2008. години износи 119% у односу на 2006. годину.

Министар финансија Федерације БиХ и Премијер Федерације БиХ су знали да јавни приходи ФБиХ годишње расту само 12,33%, а ипак нису ништа учинили да обуздају јавне расходе Федерације.

Министар финансија Федерације БиХ и Премијер Федерације БиХ су знали да је повећање јавних расхода у ФБиХ прихватљиво само ако је мање од стопе раста прихода (дакле, мање од 12,33%), а ипак нису ништа учинили да обуздају раст оперативних трошкова администрације од 34%.

Такође, нису ништа учинили да обуздају раст исплата грантова (новчаних донација и накнада) који је достигао вртоглавих 151% у 2008. у односу на 2006. годину. У потпуно тријезном и свјесном стању, Влада ФБиХ, 10 кантона и општине у ФБиХ су исплатиле 1,25 милијарди КМ грантова у 2006 години. Потом у идућој, 2007. години, исплата грантова је повећана за 36%, а

укупна исплата је била у износу од 1,7 милијарди КМ. Тај износ у 2008. години је додатно порастао за 11% на 1,89 милијарди КМ грантова (неповратно исплаћеног живог новца из Буџета ФБиХ).

Сјетимо се да су јавни приходи ФБиХ расли годишње просјечном стопом од 12,33%! Министар финансија ФБиХ, премијер, гувернери кантона, министри финансија кантона, дакле, сви су знали (без изузетка баш сви!) да је Федерација у 2006. години остварила буџетски суфицит од 380 милиона КМ. Сви су знали шта значи и како изгледа када су приходи већи од расхода.

Те су године доказали да Федерација може уштедјети 380 милона КМ ако обузда пораст расхода да буде испод линије раста прихода.

Међутим, власти Федерације БиХ (законодавне и извршне) одлучиле су се за бројне раскошне кораке куповине гласова кроз повећање бројних накнада и субвенција предузећима (најчешће освједоченим губиташима), па се тако суфицит буџета ФБиХ, кантона и општина у 2007. години истопио на само 125 милиона КМ.

Ни тада власти Федерације нису реаговале већ се наставило са необузданом потрошњом и поклањањем јавног новца, па се 2008. година завршава са негативним резултатом, дефицитом од 255 милиона КМ.

Ушминкани министри и премијери су знали све, а нису реаговали. Све податке о којима је овдје ријеч, власти Федерације су званично достављале на обраду у Управу за индиректно опорезивање, те унаточ бројним упозорењима о могућем банкроту нису опште реаговали.

Најобичнији предглед извјештаја Управе за индиректно опорезивање БиХ указивао је да расходи расту већом стопом раста од стопе раста прихода и да је буџетски дефицит неизбјежан, ако се не направи заокрет.

Крајем 2008. и почетком 2009. године, бројни буџетски корисници су почели добијати плаће са неколико мјесеци закашњења.

Чак и то је рађено с предумишљањем, јер су плаће касниле понајвише оним буџетским корисницима који, или имају забрану штрајка (због природе посла) или би штрајком себи запечатили судбину (пали у немилост великих моћника).

Када је пукла рана и процурио гној премијер ФБиХ је већ паковао кофере, а владајуће странке се почеле снебивати и свађати ко ће поставити новог премијера скрећући пажњу јавности са пуно важнијих питања. У том тешком “вакту без Премијера” нико се није ни сјетио да направи анализу како је дошло до банкрота Федерације, јер политичке странке у ФБиХ немају потребу да размишљају о интересима својих бирача.

Одлично знају да ће на општим изборима гласове опет побрати на стари и најбоље доказани трик подизањем међунационалних тензија пет минута пред изборе.

Како су шминкери ријешили проблем буџетског дефицита?

Када је дошла вода до прага, када више није било новца да се интервенише за разне блокаде путева и предграђа, постављена су питања: смањити потрошњу , повећати ПДВ или задужити се. Наравно, политички махери Федерације БиХ су ову трилему ријешили за једну ноћ:

а) Не пада им на памет мијењати потрошачке навике; ако буду морали нешто мијењати у области јавне потрошње, онда ће мијењати преко туђих леђа. Наравно, у оваквој ситуацији је све оправдано кредитним аранжманом са ММФ-ом. Тако је направљен тзв.”интервентни закон” којим се смајује све друго осим функционерских привилегија.

б) Повећање ПДВ-а би било идеално рјешење за све сви би наставили добијати исте новце, министри би наставили куповати WВ Тоуареге; све би било лијепо и красно, јер би повећани ПДВ донио веће приходе којима би се наставиле измиривати разне донације и грантови. Обзиром да би становништво значајно осиромашило усљед повећања цијена и то баш у тих несретних 10-12 мјесеци пред Опште изборе 2010. године, ова опција је одбачена због посљедица које могу угрозити континуитет власништва и контроле над фотељама.

ц) Трећа опција се показала најисплатнијом нашој клептокрацији да досадашњу растрошност ФБиХ лијепо плате наша дјеца и унуци, отплатама кредита ММФ-у. Нема везе што ће наше будуће генерације бити оптерећене плаћањем садашњих дугова ФБиХ, битно је да се остане “уз народ” и да се не изгуби фотеља.

Дакле, власти Федерације су могле реаговати на вријеме, али нису!
Могле су зауздати јавну потрошњу, али нису!
Могли су смањити грантове, али нису!

Спас су нашли у кредиту код ММФ-а умјесто да своје плате смање за 30%, смањит ће их за само 10%. Умјесто да грантове смање за 40%, смањит ће их само 10% (рачунали су да се нико неће бунити нити гинути због 10% смањења, а да све друге навике треба оставити нетакнуте, барем 90%).

Кредитно задужење код ММФ-а је потпуна капитулација финансијских власти у ФБиХ. Не због тога што се задужује (скоро све владе се задужују) него због начина како се безглаво упало у буџетски дефицит. Како ништа значајније није промијењено можемо слободно рачунати да се таква појава понови и да је немар, нехат и јавашлук остао неријешен барем 90%.

Умјесто да се због оваквог потеза и немара власти ФБиХ покрене поступак распуштања Владе ФБиХ и покрену пријевремени избори, због политичке опозиције какву имамо и синдиката какве имамо цијели проблем је сведена на расправу да ли смо повриједили его главног синдикалца Едхема Бибера, јер је колективни уговор без његовог знања скресан за 10%.

Најпровиднија варка је била најава да ће синдикати предводити гладне раднике да протествују због 10% скресаних плаћа, док је Влада ФБиХ задржала комплетан возни парк, све привилегије, 90% старих навика. Ни овај пут се ничега није одрекла, као ни досада, осим што је показала да је спремна да се одрекне услуга Едхема Бибера.

Подијели / Запамти

Социоекономски статус грађана БиХ најбоље се осликава у чињеници да само њих трећина успијева да плати основне мјесечне трошкове и остави нешто новца по страни, док једно од два домаћинства може да подмири издатке, али онда у очају чека крај мјесеца. За разлику од њих, 11 одсто грађана је приморано на штедњу или да се задуже како би покрили основне мјесечне издатке. У РС близу 60 одсто домаћинстава једва успијева да покрије мјесечне издатке, а само око 20 одсто може истовремено да нешто и уштеди, док у ФБиХ 45 одсто домаћинстава једва покрива трошкове, а 40 одсто их има могућност уштеде. Рецесија је очигледно снажно погодила БиХ грађане, а њихови политичари су једини у регији који нису подузели ништа да ублаже ефекте економске кризе. То показује да су власти отуђене од грађана, да не схватају проблеме који их тиште, и тешко је очекивати да ће се и у будућности у том погледу нешто промијенити.

Глад и сиромаштво су резултат пропале економске политике наших влада, због којих ће у редовима народних јавних кухиња бити све више незапослених.

Можемо ли на изборима захтијевати бољу будућност за себе и своје породице?

Извор података: SEEbiz

Подијели / Запамти

Рат је нанио огромне штете производним и инфраструктурним капацитетима, прекинуо трговачке везе и економске реформе. Као резултат рата БиХ је од земље у развоју (у оквиру бивише СФРЈ), у европским оквирима, постала сиромашна земља, а и након 15 година од престанка рата, ситуација се није много измијенила ради незаинтересованости владајућих структура.

Због споре реализације реформи:

У посљератном периоду у фокусу свих влада била су питања у вези с имплементацијом Даyтонског споразума. Међутим, ради непостојања политичке сагласности каснила је реализација неопходних реформи за опоравак економије, а тиме и заповећање запослености.

Због незапослености:

Незапосленост, која је посебно присутна међу млађом популацијом, један је од најзначајнијих узрока сиромаштва у БиХ. Незапослени нису већи дио укупног броја сиромашних, зато што многи живе у домаћинствима у којима је једно или више особа запослено. Влада и неповјерење према тржишту рада, јер се непотизам, мито, корупција и сексизам често спомињу као битни разлози незапослености.

Због кршења људских права:

Као што је напријед наведено, кршење људских права, посебно у случајевима повратничке и ромске популације, утиче на степен сиромаштва.

Присутне су етничке дискриминације, тешкоће око поврата властите имовине, угрожавање личне сигурности или онемогућавање повратка у предратно мјесто становања и на предратно радно мјесто, као и опћенита немогућност налажења запослења, посебно у јавном сектору.

Отежано је стицање образовања, кориштење здравствених и социјалних услуга или учешће на тржишту рада.

Због лошег система социјалне заштите:

У увјетима непостојања/мањка/ недостатка фискалних прихода, постојећи систем социјалне заштите није у могућности да збрине велики број сиромашних.

Присутна је дискриминација у остваривању права тако да су примања војних инвалида знатно већа и редовнија у односу на друге категорије особа са инвалидитетом.

У послијератним увјетима провођење социјалне политике, при чему се политика утврђује на једном нивоу (ентитета), а проводи на другом нивоу (у кантонима или опћинама), битно отежава адекватно пружање помоћи. Специфичан проблем су рубне општине, поготово у РС и у Босанско-Подрињском кантону, од којих су многе настале подјелом предратних општина. Те општине често немају ни најосновнију физичку инфраструктуру, а далеко су од могућности да организирају социјалну помоћ и збрињавање сиромашних.

Коначно, не постоји адекватна контрола у додјели права на социјалну заштиту. То упућује на закључак да је потребно извршити ревизију до сада додијељених права на социјалну заштиту. Социјална примања су значајан чинилац у смањењу сиромаштва. Сваки пети становник је у неком виду прималац социјалне помоћи.

Многа домаћинства у БиХ примају неки вид помоћи, али је мање од половине сиромашних домаћинстава укључено у те програме. У успоредби с другим земљама региона, социјална помоћ у БиХ је неравномјерно распоређена између угрожених група и има ограничен учинак на смањење генералног нивоа сиромаштва у земљи. Као што је претходно наведено, постојећи систем социјалне заштите фаворизира једну групу у односу на другу, тако да укупна социјална давања нису равномјерно распоређена за све који за њима имају потребу. Стварно угроженим групама, та социјална давања представљају брану од пада у сиромаштво.

Посебно је специфично питање материјалне помоћи које владе оба ентитета пружају по основу борачко-инвалидске заштите.

Насупрот увријеженом мишљењу у јавности, анализа података прикупљених у току Анкете о испитивању животног стандарда (ЛСМС), показала је да се борачко-инвалидска популација суочава са знатно нижим ризиком од пада у сиромаштво у односу на просјек становништва у БиХ.

То се може објаснити већом осјетљивошћу влада према овој категорији због њихове могућности да далеко ефектније утичу на јавно мјење у односу, на друге категорије сиромашних.

Тако нпр. у ФБиХ издваја се 13 пута више, а у РС два пута више на помоћ по основу борачко-инвалидске заштите него на дјечију заштиту. Социјална примања по основу борачкоинвалидске заштите стварају велико оптерећење за ентитетске буџете и ограничавају могућ ности помагања другим угроженим категоријама становништва. Поред тога, у оба ентитета усмјерава се значајно додатно финансирање за ове категорије са нижих нивоа власти. Међутим, уочено је да најтежи инвалиди нису адекватно заштићени (преко 50% инвалидитета), док се помоћ даје великом броју оних који су способни за рад.

Чињеница да положај корисника социјалне помоћи није још гори може се објаснити другим видовима помоћи које примају.

Присутни су и други облици стратегије преживљавања: велик дио сиромашних ослања се на помоћ породице и родбине, а велики број њих такођер има приступ обрадивој земљи. Финансијска подршка из иноземства је такођер важно средство замјене или допуњавања социјалне помоћи.

Због неквалитетног система образовања:

Квалитет образовања непосредно утиче на могућност запошљавања, а тиме и на могућност смањења сиромаштва. Систем образовања у БиХ треба реформирати како би адекватније одговорио савременим потребама тржишта рада, што би знатније утјецало на повећање запослености и смањење сиромаштва. (напомена: На састанку Вијећа за спроведбу мира у Бриселу 2002.г. потписана је Реформа образовања у БиХ документ који су потписале и прихватиле све образовне власти у БиХ) Истовремено је потребно осигурати већу доступност што већем нивоу образовања за сиромашне.

Због опће корупције:

Корупција која је присутна у БиХ, посебно погађа сиромашне, било да се ради о посјети љекару, остваривању права на неки облик социјалне помоћи, прибављању докумената, образовању, поврату имовине или запослењу Расељене особе, стари, рурално становништво и незапослени често су присиљени да плаћају услуге, будући да немају канале комуникације, који би им омогућили да их добију на други начин.

Због немогућности утицаја на институције система:

Недостатак утицаја на институције система је истовремено и посљедица и узрок сиромаштва. Сиромашни углавном немају, или не познају начин комуницирања са институцијама које доносе одлуке и располажу ресурсима. То им умањује могућности да прекину зачарани круг сиромаштва и судјелују у формулирању политике и мјера, које би биле прилагођене њиховим потребама.

Приоритетне активности за смањење сиромаштва

Да би се овај циљ остварио бит ће потребно провести низ реформи и мјера, које су детаљније разрађене у даљем тексту.

Средњорочне развојне стратегије БиХ:

• осигурати раст БДП-а (Бруто друштвени производ) и уједначен економски развој цијеле земље,
• провести фискалну реформу, ради ефикаснијег прикупљања јавних прихода и веће помоћи сиромашним,
• убрзати раст приватног сектора, у циљу повећања запослености, и већег прилива средстава у пензионе фондове као једног од најефикаснијих начина за смањење сиромаштва,
• успоставити адекватан систем социјалне заштите, који ће осигурати минимум социјалних права и
• равномјернију расподјелу социјалне помоћи за све сиромашне категорије у земљи,
• смањити корупцију, која највише погађа сиромашне,
• смањити ниво сиве економије, што ће у највећем дијелу водити повећању пензија и смањењу сиромаштва међу старијом популацијом,
• осигурати заштиту људских права, која су гарантована постојећим правним оквиром и потписаним међународним споразумима; осигурати провођење одлуке о конститутивности народа, што ће осигурати већу интеграцију повратничке и ромске популације у друштво и водити смањењу сиромаштва међу њима,
• досљедно спроводити Закон БиХ о равноправности сполова, што ће умањити утицај овог фактора на степен сиромаштва,
• провести реформу образовног система, осигурати ваннаставне облике образовања и учинити га доступним особама са ниским степеном образовања, које је најчешћи разлог њиховог сиромаштва,
• успоставити редовне консултације институција власти на свим нивоима са цивилним друштвом, те
• осигурати веће учешће невладних организација у реализирању програма социјалне заштите.

Izvor: www.dep.ba/dwnld/Pregled%20siromastva

Подијели / Запамти

Политичари Федерације су криви:

• што су потписали и изгласали пораст плаћа и накнада администрације за 33% у задње 3 године, док су приходи повећани само 19%;
• што су потписали и одобрили пораст грантова за 51% у задње 3 године, док су приходи повећани само 19%;
• што су потписали и одобрили пораст јавних расхода за 41% у задње 3 године, док су приходи повећани само 19%;
• што су својом неспособношћу упропастили буџетски суфицит од 380 милиона КМ из 2006. гадине и довели Федерацију до дефицита од 255 милиона КМ у 2008. години;
• што су систематски подстицали социјалну овисност десетина хиљада обитеји које су могле својим радом задовољити највећи број својих потреба;
• што су систематски потпиривирали климу буџетске овисности десетина и десетина хиљада демобилизираних бораца, умјесто да им обезбиједе услове за запослење;
• што су куповали социјални мир и изборне гласове кроз разне накнаде, грантове и донације живог новца из буџета;
• што су обећали и подијелили бројне накнаде и грантове, а нису претходно извршили ревизије спискова корисника таквих дотација;
• што су годинама субвенционирали губитке бројних државних предузећа, без почетка и краја, без санационих програма и критерија помоћи;
• што су пропустили извршити контролу приватизацијиских уговора; Федерација је прошла кроз снажну тајкунизацију, а не кроз закониту и продуктивну приватизацију;
• што су допустили процват привредног, финансијског, царинског, пореског и сваког другог криминала; убице и силоватељи слободно шетају улицама;
• што су социјални притисак рјешавали константним запошљавањем своје родбине у јавну администрацију;
• што су себи и својима подијелили и додијелили неви|ене привилегије и повластице;
• што су повећали плаће 33% у три године;
• што су покуповали најскупља возила доступна на тржишту само да би доказивали своју моћ по улицама пуним рупа.

И онда су одједном “прогледали”, прогласили банкрот тражећи спас у Интервентном закону

Пресуда ће бити донесена 3. октобра, 2010 године у име народа БиХ

Подијели / Запамти

• Пореза
• Доприноса
• Царине
• Пристојби (таксе)
• Накнада
• Јавног дуга

Појам „јавни приходи” се најчешће поистовјећује са порезима, јер они имају највећи удио у приходима државе.

Такођер је важно напоменути и да се у страној терминологији као синоним за приходе државе најчешће користи назив порез.

Обиљежја

• сви служе за подмирења јавних потреба, тј. државних расхода (јавних расхода)
• сви се убиру у новцу
• убиру се периодично и константно
• убиру се углавном из дохотка (обновљиви извор), а врло ријетко из имовине (није обновљив извор)

Јавни расходи основни појмовник Јавни расходи су сви издатци државе у најширем смислу ради обављања њезиних уставом и законом одређених функција

Класификација јавних расхода

• редовни и ванредни
• продуктивни и непродуктивни
• инвестицијски и трансферни
• особни и материјални
• одгодиви и неодгодиви
• расходи локалних и централних тијела
• расходи у новцу и у натури

Начела јавних расхода Начело опћег интереса јавни расходи служе само за покриће оних потреба које су у интересу друштва као цјелине; Начело умјерености расхода задовољаван је потреба сходно могућностима; Начело штедње рационално газдовање друштвеним средствима, односно са што мање финанцијских средстава постизање што већег ефекта.

Кратак резиме тешке економско-социјалне прилике у БиХ или неуравнотеженост расхода у односу на приходе. Нису испоштована начала јавних расхода. Раст јавне потрошње је изнад буџетских могућности, као и трошење буџетског новца у разне промашене пројекте.

Јавни приходи не могу да подмире превелике јавне расходе, или боље речено, трошкове администрације, као и огромне количине новца које се дају на грантове-донације. Раст јавне потрошње је изнад буџетских могућности.

Подијели / Запамти

Од зараде, грађанин ће прво дати држави, а он може да оскудијева у храни, одјећи и осталом. Међутим, држава не смије да оскудијева.

Према израчуну трошкова живота и обавеза према држави за четверочлану обитељ, издвајање за државну касу је највећа ставка у мјесечном прорачуну, и она мора бити подмирена унаточ томе што плаћа није довољна ни за подмиривање основних животних потреба просјечне обитељи, према потрошачкој корпи.

• У Федерацији нето вриједност потрошачке корпе је 864,97 КМ;
• У Републици Српској нето вриједност потрошачке корпе ј 818,75 КМ.
• Нето плаћа износи око 1.200 КМ, • Укупни трошкови живота, укључујући доприносе за здравствено, пензијско и мировинско осигурање су 1.622 КМ.

Закључак је поражавајући издваја се чак 757 КМ за државне прорачуне и јавне фондове, што значи да је просјечној обитељи с једним за посленим издвајање за државну касу највећа ставка у мјесечном прорачуну која мора бити подмирена унаточ томе што плаћа није довољна ни за потрошачку корпу.

Резултат је да постоји мањак од 418 КМ, али то и није нека новост, обзиром да грађани БиХ свакако живе у минусу. Добију плаћу у једној банци, а уплате новац у другој.

Примјер: када би трошкови на доприносе, ПДВ и многе друге обавезе најниже плаће били умањени за 50 процената, четворочлана обитељ би тада била у малом плусу од 9 КМ.

Парадокс је и податак да се највише новца издваја за образовање и здравство, а да се стопа неписмености повећава. Поставља се питање гдје и коме иде тај новац за образовање?

БиХ је скупа држава, а нарочито Федерација, обзиром да 43 процента новца издвојеног из јавних прихода одлази на администрацију.

Према уставу кантона и ентитета прорачун доноси скупштина кантона или парламент у ентитетима, али у пракси је то нешто друкчије.

Најважније одлуке о јавним приходима и расходи ма креира неколико најутјецајнијих моћника из извршне власти (министри финансија, савјетници), без консултација привредника или неког заступника из било којег од 13 парламената, дакле без демократског легитимитета изабраних представни ка на опћим изборима. Чини се да смо сами хтјели да имамо овакве политичке представнике.

Извор: Центар за заступање грађанских интереса (ЦПИ)

Подијели / Запамти

Влада Федерације БиХ је цијелу 2009. радила кршећи члан 32. Пословника о раду, јер није био усвојен годишњи програм рада. Колико је Влада радила, односно колико је Влада имала реализираних закона по годинама:

У 2007. тек 32 посто реализираних закона;
У 2008. имала 47 посто реализираних закона;
У 2009. реализирала само 47 закона из неусвојеног Нацрта програма рада, односно 50,5 посто од 93 укупно планирана закона.

Федерани министар правде Феликс Видовић, је имао најлошије резултате у 2009. години. Његово министарство није реализирало 19 од 23 планирана закона. Министар Видовић је одговоран за чак 50 посто нереализираних закона Владе Федерације.

Федерални министар енергије, индустрије и рударства Вахид Хећо, слиједи по неефикасности одмах иза Видовића, с пет нереализираних од 13 планираних закона у 2009.

Да срамота буде већа док је Влада Федерације БиХ у парламентарну процедуру током 2009. упутила неприхватљиво мали број закона, у Парламенту ФБиХ половина њих није чак ни усвојена.

Парламентарци су у 2009. највише пута одбили законе које је предлагало Министарство енергије, индустрије и рударства којем је на челу Вахид Хећо четири, а од почетка свог мандата Парламент је усвојио само шест закона које је предлагало ово министарство. Жалосно је то што су ме|у овим нереализираним законима управо они реформски закони који би требали да донесу позитивне промјене гра|анима ФБиХ, као и земље у цјелини. Но, чињеница је и то да то нашим политичарима не одговара. Са оваквим темпом рада, односно нерада оно што је “планирано” да се уради у четверогодишњем мандате за њих би требало много више година.

Али, и ови поразни и срамотни резултати који показују потпуну неспособност изабраних политичара, не спрјечавају их да врше политичко насиље, да на бахат и лицемјеран начин поново, по ко зна који пут, изгласају за себе повећање плаћа, иако су мјесецима у јавности држали предавања о томе како се треба штедјети, у вријеме када су буџетским корисницима смањиване плаће, смањивања примања и социјална помоћ.

У оваквој тешкој економској ситуацији за многе гра|ане БиХ овакви политичари се не либе да на скандалозан и безобразан начин завуку поново руке у наше џепове. Мало су им огромне плаће, него сада желе исте такве пензије, и то под каквим условима.Да је ово држава закона, држава у којој је правосу|е независноод политичара на власти, странке чији су делегати на овако скандалозан и безобразан начин изгласали себи огромна примања и пензије, били би санкционисани, и био би им забрањен даљњи политички рад.

Али ово није држава закона. Ово је држава гдје се закони ријетко доносе, а ако су и донесени онда се не имплементирају јер управо ово безакоње одговара политичарима да се и даље богате, а све на рачун све сиромашнијег босанскохерцеговачког човјека.

Подијели / Запамти

Бичакчића и Човића оптуђница је теретила да су, на дуђностима премијера и министра финансија Федерације БиХ, без одлуке Владе, 18. јануара 1999. године донијели и потписали одлуку о распореду будђетских средстава за 1999. годину за стамбена питања, којом је из средстава текућих резерви одобрен износ од 3,2 милиона конвертибилних марака за рјешавање стамбених питања запослених у органима законодавне, извршне и судске власти.

Према оптуђници, Бичакчић и Човић су 20. јануара 1999. године донијели и потписали одлуку о распореду будђетских средстава за 2000. годину за стамбена питања, којом је из средстава резерви одобрен износ од 4,6 милиона конвертибилних марака за исту намјену, на основу којих одлука је извршена куповина станова за неколико особа. Човић је након пресуде казао да је ово једина права пресуда, те ђали што је изгубио вријеме у судници, а да је поносан на свој рад, док Бичакчић кађе да је пресуда охрабрујућа и представља још један корак ка демократском путу БиХ.

Према оптуђници Туђилаштва БиХ, сљедеће особе су имале користи од Бичакчићеве и Човић еве наводне злоупотребе полођаја, која је почињена додјелом средстава за куповину стана:

1. Фуад Касумовић (65.497 КМ)
2. Мирза Хајрић (40.000 КМ)
3. Мирсад Ћеман (10.088 КМ)
4. Мирсад Сирбубало (81.227 КМ)
5. Халид Гењац (44.400 КМ)
6. Атиф Дудаковић (186.142 КМ)
7. Хусеин ђиваљ (55.660 КМ)
8. Енвер Кресо (165.553 КМ)
9. Мариофил Љубић (189.380 КМ)
10. Мехмед Алијагић (168.086 КМ)
11. Сакиб Махмуљин (265.146 КМ)
12. Бођо Љубић (187.949 КМ)
13. Недђад Бранковић (245.703 КМ)
14. Аднан Бешлагић (91.378 КМ)
15. Валерија Галић (117.850 КМ)
16. Халил Брзина (130.000 КМ)
17. Сена Узуновић (95.720 КМ)
18. Амор Машовић (57.731 КМ)
19. Никола Антуновић (104.149 КМ)
20. Зоран Ћорић (120.435 КМ)

У Босни и Херцеговини већ одавно је постало нормално да се воде истраге, подиђу оптуђнице и изричу пресуде високопозицинираним политичким функционерима. И све док траје истрага или суђење, они уредно иду на посао и примају будђетске плате, смјешкају се грађанима са ТВ екрана или новинских чланака, оним грађанима које су, у ствари мођда свјесно и опљачкали.

Међутим, у дрђави Босни и Херцеговини данас очигледно никога не забрињава чињеница да се међу оптуђеним, осуђеним и особама против којих се воде кривичне истраге налазе премијери, министри, разни начелници…итд, а ниједном од њих, пак, не пада на памет да, ако ништа друго, бар из моралних разлога поднесу оставку, или замрзну функцију на којој се налазе, до окончања истрађног поступка и суђења. За разлику од ових, други, бјеђећи од правде побјегну из БиХ у неку од земаља региона чије дрђављанство посједују.

У Суду БиХ, гдје су до сада били упослени страни судије и туђиоци, осуђени су Анте Јелавић, Младен Иванић, Момчило Мандић…, док је након Инзкове одлуке судбина предмета у којем је главни осумњичени премијер Републике Српске Милорад Додик, потпуно неизвјесна.

Пресуде, истраге…

Један од високопозиционираних БиХ политичара који је процесуиран је бивши премијер Републике Српске Младен Иванић. Он је неправомоћно осуђен на годину дана и шест мјесеци затвора због несавјесног рада у слуђби.

На ову пресуду улођена је жалба, одржана је сједница Апелационог вијећа Суда БиХ, и, како сазнајему у Суду БиХ, чека се коначна одлука.

Иванић је тренутно на боловању због срчаног удара, али и даље обавља функцију предсједника Партије демократског прогреса и кандидат је за члана Предсједништва Босне и Херцеговине из реда српског народа!

Момчило Мандић је још један, сада већ бивши, високопозиционирани функционер којем је изречена правноснађна пресуда. Марта 2007. године, Мандић је осуђен на пет година затвора због злоупотребе полођаја за вријеме док је био директор у Привредној банци Српско Сарајево.

Према оптуђници Мандић је, злоупотребом позиције и овлаштења, одобрио необезбјеђенекредите предузећу “Спектра” са сједиштем на Палама, а једина сврха ових кредита је било незаконито финансирање изборне кампање Српске демократске странке БиХ, чиме је банка оштећена за 1.667.367 КМ. Мандић је у притвору био од 2005. године, те му је то вријеме урачунато у издрђавање казне коју је већ одлеђао.

Анте Јелавић, бивши члан Предсједништва БиХ, на Суду БиХ осуђен је на десет година затвора због криминала у Херцеговачкој банци.

Према оптуђници, Јелавић је био кључна особа у незаконитим активностима, злоупотреби јавних средстава и проневјери друштвеног новца његовим преношењем из банке у дђепове оснивача и чланова управе, њихових пријатеља, родбине, пословних партнера и политичких дуђносника.

Опљачкани новци били су намијењени хрватској компоненти у оквиру Оруђаних снага БиХ, за исплату плаћа, помоћ породицама погинулих бранитеља и за демобилизацијске активности. Прије изрицања пресуде, Јелавић је из БиХ побјегао у Хрватску.

И Иван Бендер, бивши директор Завода ПИО/МИО и члан Предсједништва ХДЗБиХ, је побјегао у Хрватску, два дана прије него што му је у Врховном суду Федерације БиХ изречена правоснађна пресуда због проневјере и злоупотребе слуђбеног полођаја и овласти у вези с отимачином мостарског хотела „Еро”.

Према пресуди, осуђен је на четири и по године затвора. До данас ни дан није провео у њему.

Поступци у току

Против Недђада Бранковића и Едхема Бичакчића, оптуђених за злоупотребу полођају, у току је судски процес у сарајевском Кантоналном суду. Недђад Бранковић је бивши премијер Федерације БиХ и високопозиционирани члан СДА, бивши министар у Влади ФБиХ, федерални посланик у више мандата, професор универзитета у Сарајеву, а оптуђен је за проневјеру дрђавног новца и злоупотребу полођаја.

У тој оптуђници се наводи како су Бичакчић, такођер бивши премијер Федерације БиХ и високо позиционирани члан СДА и Недђад Бранковић, који је тада обављао дуђност директора “Енергоинвеста”, учествовали у малверзацији у којој је Бранковић са позиције директора “Енергоинвеста” сам себи додијелио стан, којег је након тога купила Влада ФБиХ за 300.000 КМ из будђета, а након тога да је тај стан Бранковић откупио цертификатима чија је „улична” вриједност износила 920 КМ. Против Бранковића је финанцијска полиција ФБиХ 15. октобра 2008. године поднијела и кривичну пријаву кантоналном туђилаштву у Сарајеву. У пријави се Бранковић, као директор Енергоинвеста терети да је 2001. године злоупотребом полођаја омогућио Босналијеку да дође у посјед Енергоинвестовог пословног простора у Љубљани. На челу Босналијека је и тада био данашњи директор Един Арсланагић а у то вријеме и предсједник Управног одбора Енергоинвеста. Пословни простор је продан испод књиговодствене вриједности, што је оштетило Енергоинвест за 192.719 КМ.

Против Бранковића, Вахида Хеће, Енвера Кресе, Милета Срдановића, Расима Гачановића, Владе Марића, Ивице Чуле, Тарика Бегића, Хилме Шеховића, Сеада Софтића, Нихада Кадића и Ивана Ловрића, сарајевско Кантонално туђилаштво водило је истрагу и због сумње да су починили кривично дјело злоупотреба полођаја или овласти у процесу избора стратешких патнера у електроенергетском сектору.

Међутим, истрага је обустављена јер, како је саопћено из сарајевског Кантоналног туђилаштва, иако је утврђено да процедура избора стратешких партнера није вођена у складу са законским прописима, није нанесена штета будђету Федерације БиХ јер је процедура одабира стратешких партнера прекинута у раној фази.

Под великим притиском многих невладиних организација у ФБиХ, међу којима предњаче удруђења „Акција грађана”, покрет „Доста” и други, Бранковић је у мају 2009. године поднио оставку са позиције премијера Владе ФБиХ, и још није проглашен кривим.

Против Едхема Бичакчића су у току два послијератна судска процеса. Код Кантоналног туђилаштва у Сарајеву, оптуђницом да је, обављајући функцију премијера Владе ФБиХ као и одговорне особе у институцијама Федерације БиХ, искористио своја овлаштења и прибавио противправну имовинску корист свом страначком колеги, Недђаду Бранковићу, и у Суду БиХ, у оптуђници са страначким коалиционим партнером и лидером ХДЗБиХ, Драганом Човићем.

Он и Драган Човић оптуђени су да су у функцији премијера ФБиХ односно министра финанција Федерације БиХ, без одлуке Владе, донијели и потписали одлуку о распореду средстава будђета за 1999. и 2000. годину за стамбена питања, којом је из средстава текућих резерви одобрен износ од 3,2 милиона марака, односно 4,6 милиона за рјешавање стамбених питања запослених у тијелима законодавне, извршне и судске власти. Драгану Човићу је у Суду БиХ, заједно са браћом Јерком, Младеном, Славом и Јозом Лијановић суђено и због организованог криминала. Међутим, Суд БиХ је одбацио оптуђбе против Лијановића, док се у погледу Драгана Човића прогласио ненадлеђним, те је предмет упућен сарајевском Кантоналном суду.

Човић и даље обавља функцију предсједника ХДЗ-а БиХ.

Истраге

Туђилаштво БиХ отворило је истрагу и против Милорада Додика, премијера Републике Српске, који је осумњичен да је са скупином сарадника и пословних партнера оштетио ентитетски будђет за 115 милиона КМ. Одлука о отварању истраге услиједила је на темељу извјештаја о почињеном кривичном дјелу које је Туђилаштву поднијела Агенција за истраге и заштиту БиХ (СИПА). Милорад Додик и даље обавља функцију премијера РС а и не само да му не пада на памет да поднесе оставку него чак на сваки могући начин покушава да опструира ову истрагу.

Туђилаштво БиХ води истрагу и против Дамира Хадђића, начелника сарајевске Опћ ине Нови град, и Хусеина Хасибовића, директора грађевинске фирме “Бутмир”. Хадђић је осумњичен за злоупотребу слуђбеног полођаја и примање дара, а Хасибовић за помагање у овом кривичном дјелу. Наиме, Хадђић и Хасибовић, су, наводно, уцјењивали Нихада Имамовић а и друге бизнисмене односно од групе инвеститора трађили су више од два милиона КМ како би објекат, чија је градња започета у сарајевском насељу Отока, био уврштен у регулациони план. Хадђић је и даље начелник Опћине, а све оптуђбе које је прије извјесног времена против њега изнио у јавност Имамовић, негирао је.

* * *

У свакој уређеној дрђави, чим се истрага отвори политичари подносе оставку.

Осим у Боси и Херцеговини.

У свакој уређеној дрђави, када постоји очигледна злоупотреба политичке и јавне позиције, када постоји очигледна пљачка дрђавне имовине и милиона марака друштвеног новца и прељевање истог у приватне дђепове појединаца или уских интересних група, све под заштитом политичких странака којима су грађани дали свој глас на ранијим изборима, а када постаје очигледно и да изабрани политичари имају превелику моћ и утицај на правосудни систем, па изречене судске казне или нема или су оне толико накарадне и срамне, онда грађани сами, спонтано, изађу на улице, на масовне протесте, на масовне и озбиљне демонстрације, не би ли заштитили своје људско достојанство, не би ли тако заштитили дрђавну имовину и свој друштвени, тешко зарађени новац, али и с отвореним позивом да се очигледним криминалцима исправно суди и доносе исправне затворске казне, и да осуђени врате опљачкано и украдено.

Осим у Босни и Херцеговини.

У Босни и Херцеговини, нпр. постоји још један апсурд. У свим дрђавним институцијама кандидати за неки посао требају доставити увјерење о некађњавању. Међутим, такво увјерење не треба само кандидатима за посао у Парламенту БиХ, што значи да су парламетарци сами себи створили законски оквир у којем се могу некађњено бавити криминалом.

Примјер за то је случај Бранко Докић, који је, на основу споразума о признању кривице, осуђен због несавјесног рада у слуђби на условну казну затвора од шест мјесеци и новчану казну од 25 хиљада марака, а још увијек обавља функцију предсједавајућег Комисије за саобраћај и комуникације Представничког дома Парламента БиХ. И нико му ништа не мође.

(kориштен текст са wеб портала sarajevo-x.com)

Подијели / Запамти